Историја, традиција и културно наслеђе

Ископавања вршена у Лепенском Виру показала су постојање преднеолитске културе у Источној Србији. Винчанска културна група, која припада епохи млађег неолита, потврђује се у Источној Србији, како преко кућа за становање и оруђа за рад, тако и посредством керамике (четири примерка антропоморфних фигурина из овог периода чувају се у Народном музеју у Зајечару).

После винчанске фазе у Источној Србији мешају се разни културни утицаји. Око 2000. године пре нове ере почеле су  у долину Тимока да продиру са севера масе номадских сточара. Од староседелаца и дошљака формирали су се, касније познати, становници наше земље Илири и Трачани. Најстарији познати становници наших крајева били су Трибали. После Трибала, на овом подручју се спомињу Мези. Прве директне вести о Тимочанима односе се на 818.год. када се они већ сматрају формираном словенском групом, те исте године они су се одметнули од Бугара.

                  Зајечар се први пут спомиње 1466. године у турском тефтеру везаном за становништво видинскога пашалука, а од XVI - XVIII века има мало података о насељу. 1806.год. створени су повољни услови за дизање устанка у овим крајевима Карађорђе је одобрио хајдук Вељку Петровићу, кнезу Милисаву и попу Радосаву да са Тимочанима и Црноречанима дижу устанак и после низа успешних бојева највећи део Крајине и Зајечара је ослобођен. Криза и пропаст Првог српског устанка имали су тешке последице и у овим крајевима. 1833.год. овај крај је коначно ослобођен и припојен Србији. Назив је највероватније турскога порекла. По неким претпоставкама потиче од извесног Саид-Асир паше који је своју војску поставио у долини Тимока у годинама кризним по српску деспотовину.

 Тимочка Крајина је живела мирно све до 1876. године, када су Србија и Црна Гора ушле у рат са Турцима, потпомажући тиме српске устанике у Босни и Херцеговини, који су дигли буну 1875. године.  Још ране од ратних страхота нису биле залечене, а већ 1883. године је у Источној Србији избила Тимочка буна.  Непосредан повод Тимочкој буни је била наредба Владе о одузимању оружја од народне војске. Већ у новембру 1883. године, након непуна два месеца, буна је ликвидирана, побуњеници похапшени, а многи, посебно вође, стрељани. Новембар 1883. године је био најтрагичнији месец у историји Зајечара. У Београду су похапшени чланови Главног одбора Народне радикалне партије и спроведени пред Преки суд у Зајечару. Никола Пашић, вођа странке, успео је да пребегне у Бугарску, одакле је наставио политичку борбу против режима краља Милана.

                                            
                У околини Зајечара, 15. октобра 1918, сељаци су се дигли на устанак против окупатора, чиме су олакшали дејство српских и савезничких снага на тимочком правцу. После ослобођења од Бугара, Зајечар постаје седиште Тимочког округа, састављеног од следећих срезова: зајечарског, заглавског, тимочког и бољевачког.
             

 Након две деценије живљења и рада у миру целу државу (Краљевину Југославију) и ове крајеве захватио је нови ратни пожар, много страшнији и крвавији од предходног. За Краљевину Југославију и зајечарски крај Други светски рат је почео 6. априла 1941. године Због природних богатстава Тимочке Крајине (рудници бакра, пирита, злата и сребра у Бору и Мајданпеку, угља у Ртњу, Боговини, Вршкој Чуки, Подвису, Доброј Срећи и другим налазиштима, жита у Крајини и другим тимочким равницама, шума и сточног фонда) и због геостратегијског положаја, ова област је за Немце имала посебан значај. Због тога су овде држали јаче оружане снаге.  На несрећу овог народа, овај рат није био само двосмеран. Он је био и грађански, који је у сукобима различитих политичких и идеолошких опција однео много жртава и створио нове расколе и деобе, који још увек трају.

 Борбе за ослобођење Зајечара отпочеле су 6. септембра 1944. године нападом 23. српске дивизије Народноослободилачке Војске Југославије (НОВЈ) на Зајечар. Јединице ове дивизије су већ сутрадан, 7. септембра у 16 часова, ушле у град. Међутим, већ 8. септембра 23. дивизија је се морала повући из града, пред налетом немачких снага, које су се повлачиле из Грчке (делови Е групе армија).  У ноћи 7/8. октобра 1944. године јединице 45. дивизије НОВЈ и делови 64. корпуса и 4. механизованог корпуса Црвене армије окончали су ову вишенедељну борбу и ушли у Зајечар. Тиме је овај град коначно постао слободан, развијајући се и градећи у миру до данас.